Umetnički Leksikon vas upoznaje sa vajarom Miloradom Mićom Stajčićem. On sa puno humora, mangupski čačka bolna mesta naše kulture i savremenog života, nedozvoljavajući im da ostanu zanemarena, zbog čega je neretko predmet oštrih kritika, pa čak i cenzura.
Mića je nakon završenih diplomsklih studija na FON-u upisao i završio vajarstvo na FLU u klasi profesora Mrđana Bajića. Ipak, pored aktivnog bavljenja umetnošću nije zapostavio IT i uspešno vodi svoju firmu u Beogradu, a 2017. godine sa Ksenijom Marinković pokreće galeriju X Vitamin na Studentskom trgu, čiji program otvara nov prostor za rad savremenih umetnika iz naše zemlje.
Kad i kako si odlučio da se baviš umetnošću?
Ako zanemarimo crtkanje po sveskama i udžbenicima od malena, umetnošću sam odlučio da se bavim sa 24 godine kada sam završavao FON. U tom trenutnku sam već vodio uspešnu računarsku firmu, ali sam osećao neku neku prazninu, naročito nedeljom popodne.
Koji je tvoj prvi susret sa vajarstvom?
Neobavezno sam krenuo na kurs vajanja kod (pokojnog) Mande u Šumatovačkoj, čisto da probam. Posle sat-dva pravljenja portreta u glini već sam znao da je to moja životna profesija i da je traženje završeno.
Humor je jedno od glavnih obeležja tvog rada, s kojim ciljem ga upotrebljavaš?
Mislim da je on sastavni deo moje ličnosti od kad znam za sebe. Istražujem ga i koristim jer verujem da je ključna komponenta u napretku ljudskog duha i čovečanstva.
Uradio si skulpture Dejvida Bouvija i Majkla Džeksona, šta te je u njihovom radu ili životu inspirisalo?
Džeksona sam radio na 4. godini vajarstva. Odvek su me fasciniralni njegovi plesni pokreti i koreografija, a ponajviše ta scena iz spota Smooth Criminal u kojoj se spušta prkoseći gravitaciji. Bio mi je izazov da napravim skulpturu koja pada, a opet ima neku ravnotežu. Kod Bovija me je fascinirala njegova sposobnost tranformacije, a ponajviše taj prugasti kostim iz sedamdesetih.
Čiji koncert bi želeo da čuješ u Beogradu?
Daft Punk.
Najvažniji događaj koji se tiče savremene umetnosti u Srbiji je?
Izložba Marine Abramović u septembru ove godine. Od redovnih svakako Oktobarski salon i godišnja izložba studenata FLU.
Zajedno sa Ksenijom Marinković vodiš galeriju X Vitamin, kako je to uticalo na tvoj rad kao umetnika?
Već godinama pokušavam da nekako povećam udeo vremena koje koristim za umetnost u odnosu na mnoge druge aktivnosti i obaveze. Odnos i saradnja sa Ksenijom i naš zajednički galerijski posao su me trgli u pravom trenutku i gurnuli dublje na tu stranu. Dobio sam priliku da sagledavam umetnost i umetnike iz novog ugla, upoznao sam mnogo kvalitetnih ljudi, generalno više razmišljam o umetnosti, produkciji, prodaji…
Da si ministar za kulturu koji bi bio tvoj prvi potez?
Veći budžet za promociju domaćih autora iz oblasti savremene umetnosti u inostranstvu.
Šta smatraš svojim najvećim uspehom?
To što volim ponedeljak podjednako kao svaki dan.
Šta je tvoj savet mlađim kolegama?
Da stalno vizuelizuju ono što žele da stvore i šta žele da postanu.
Koje savremene umetnike i umetnice ceniš?
Sve koji su uspešni u svom poslu tj. mogu od njega da žive i napreduju. Na vrhu lestvice su oni najuspešniji, a bliski mom vizuelnom izrazu, kao što su Jeff Koons, Maurizio Cattelan, Takashi Murakami… Istakao bih i nekadašnje članove muzičke grupe KLF koje izuzetno cenim zbog spaljivanja milion funti početkom 90-ih i još nekih konceptualnih aktivnosti.
Koju skulpturu u javnom prostoru nam preporučuješ da pogledamo?
Keopsovu piramidu. S obzirom da nije funkcionalna doživljavam je kao skulpturu, a ostavila mi je najveći utisak od svih objekata koje sam video uživo.
Na čemu trenutno radiš?
Pravim umanjene verzije svojih velikih skulptura, eksperimentišem sa m&m bombonicama u epoksidnoj smoli, spremam i ponešto novo…
Možeš li nam reći nešto više o materijalima koje koristiš i zašto njih biraš?
Koji ću materijal koristiti zavisi ponajviše od ideje koju imam. S obzirom da većina mojih skulptura spada u neki domen pop-arta najčešće koristim poliestar, epoksi i slične plastične materijale.
Možeš li da u jednoj reči definišeš svoje stvaralaštvo?
Ne mogu. Mogu da probam iz nekoliko, tipa: provokacija, humor, pop-kultura, društvene vrednosti…
Šta je za tebe kič?
Imitacija lošija od originala, naročito ako je sa suvišnim elementima.
Koja je poslednja izložba koju si posetio? Koji su tvoji utisci?
Još sam pod utiskom Venecijanskog bijenala da bih mogao o bilo čemu drugom da pišem. Uvek se iznova fasciniram količinom umetničkih senzacija koje doživim u tih nekoliko dana. Jako inspirativno, daje mi elan i volju da idem dalje u eksperimentima na polju savremene umetnosti.
Odnos prema novcu je tema kojom se često baviš, možeš li nam reći nešto više o tome?
Generalno se bavim raznim društvenim fenomenima, a novac mi je naročito zanimljiv. Na tu temu bih sad mogao da napišem 10 strana, ali ću istaći da ga proučavam još od rane mladosti, doživljavam ga kao donekle autonoman entitet koji je u stanju da nagradjuje i kažnjava ljude zavisno od toga kako se prema njemu postave. U poslednje vreme ga povezujem sa vodom pa sve češće pravim radove koji sadrže vodu ili su providni.
Imaš li svoj omiljeni rad?
Omiljeni rad mi je uvek onaj na kojem u datom trenutku radim i koji mi zaokuplja misli pred spavanje.
Da li spremaš neku izložbu u skorije vreme?
Ako sve bude išlo po planu trebalo bi da imam doktorsku izložbu u Zepter muzeju u narednih godinu dana. Nedavno su otkupili moju skulpturu (Ebenezer Gold) i ostvarili smo dobru saradnju.