Marko Gavrilović je završio Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu, a bavi se slikarstvom i skulpturom. Njegove radove mogli ste da pogledate tokom maja u okviru samostalne izložbe Contemporary city, koja je održana u galeriji Jugoexporta u Beogradu.
Za Wolf Art, Marko govori o svom umetničkom radu, putovanjima i razmišljanjima o tokovima savremene umetnosti.
Kada si odlučio da se baviš umetnošću?
– Šta reći… To su biljke okačene po kaubojima i indijancima urađenim u plastelinu, to su konji u trku napravljeni u glini, to je terasa prepuna žirafa, lavova, ljudskih figura od raznobojnih štipaljki koji leže razbacane po podu. To je dva kvadrata iscrtanih stripova; murali rađeni voštanim bojama po zidovima moje sobe. Kada je došlo vreme da se odlučim, nisam se dvoumio.
Ko su bili tvoji uzori na samom početku?
– Ime koje mi prvo padne na pamet je Caspar Friedrich David. Oduševljavalo me je koliko je priroda dominantna na njegovim delima, dok je čovek, iako važan, često bio maleni posmatrač moćnih scena. Danas je sve mnogo racionalnije, znamo sve kako funkcioniše, imamo za svaku pojavu i proces objašnjenje. Čovek je sebi dao veliki značaj.
Koje umetnike ceniš danas?
– Siguran da bih neke fantastične umetnike preporučio, međutim nikada nisam ni čuo za njih, jer ne mogu sve da ispratim.
Prvi koji mi padaju na pamet su: Okuda San Miguel, James Turrel, Milija Belić…
Koju skulpturu u javnom prostoru svima preporučuješ da pogledaju?
– Dubuffet mi se svideo, i Calder. Ne bih sada izdvojio neku skulpturu posebno. Imam utisak da je Calder bio i ostao velika inspiracija umetnicima, koji od metala rade skulputre u javnom prostoru. Inače mi se dopadaju radovi koji imaju nešto jedinstveno i nisu po svaku cenu senzacionalni.
Kako se informišeš o aktuelnim umetničkim događajima?
Internet je odlično mesto za to. Art platforme znaju da budu dosta selektivne i jednostrane, tako da kada želim da saznam neke novosti uvek se trudim da sagledam širu sliku, iz više uglova i na više mesta.
Koja prodajna galerija u Srbiji nudi umetnost koja se tebi dopada?
– Problem je što se naše galerije nalaze u određenoj sredini sa klijentelom koja ima ukus koji je predvidljiv. Tako da galerije često moraju da uvode veliki broj nespojivih autora da bi opstale. Treba da prođe određeno vreme da se stvori klijentela koja će kupovati u jednoj galeriji sa definisanim, isključivim izlagačkim konceptom (npr. apstrakcija, realizam ili moderna umetnost.) To je proces, a do tada galerija treba da radi i da izdrži izazove, drugim rečima da preživi. Ovde mislim na galerije koje same sebe izdržavaju, a ne o konceptu galerija koje su podržane kroz razne fondove i nevladin, ili pak vladin sektor.
Nama umetnicima trebaju galerije koje prodaju našu umetnost, promovišu nas i za to dobijaju svoju proviziju. Sve druge kombinacije mogu da budu odlične reference za CV, možda će otvoriti neka nova vrata mogućnosti, ali sve se svodi na gore navedeno.
Iako sarađujem sa nekoliko galerija baš iz ovih razloga ne mogu da kažem da bih neku galeriju posebno izdvojio.
Šta je najveći kvalitet srpske savremene umetnosti?
– Kod nas ne postoje art dileri koji tragaju za novim talentima u koje su spremni da ulažu. Kod nas ne postoje kolekcionari koji će nekog umetnika izvući iz anonimnosti na površinu i mudro kupovati od njega povećavajući mu cenu. Održava se bezbroj kulturnih događaja, a koliko istoričara umetnosti ih zaista proprati?
Klišeirana tema, kako imamo mnogo kreativaca i originala koji nemaju gde da se izraze, na ovaj način dobija odlično uporište. Mislim da od zapada treba da preuzimamo princip taktiku, ostalo nam ne nedostaje.
Možeš li da preporučiš neki biografski film o nekom umetniku?
Beautiful losers (2008), Next A Primer On Urban Painting (2005), Painters Painting (1973). Tu je i film Herb and Dorothy (2008), o skromnim njujorškim kolekcionarima, čija kolekcija vredi milione – upućeno na adresu naših kolekcionara (i njihove priče “mi baš volimo ali nismo u mogućnosti“), koji vole da im se rad pokloni, pri tome ulažući u umetnike koji odavno nisu među nama. Eto nekih ideja za njih, ako pogledaju film.
Lorem ipsum dolor sit amet, consectetur adipiscing elit. Ut elit tellus, luctus nec ullamcorper mattis, pulvinar dapibus leo.
Imaš li svoj omiljeni rad?
Nemam. Uvek u radu saznam nešto zbog čega će sledeći biti bolji.
Pored crteža, baviš se i skulpturom. Šta ih povezuje?
Skulptura je trodimenzionalni racio, iako je poprilično apstraktna. Slikarstvo je eksplozija linija i boja, organizovana ideja sa primesama podsvesnog.
Skulptura me razvija fizički i otvorena je, a slikarstvo je introvertna mentalna disciplina na platnu, za koju se, imajući u vidu da volim to što radim, večito na kraju dana pitam čime me je toliko iscrpela. Za skulpturu mogu da pretpostavim koliko će mi trebati da je završim, dok za veliku sliku to nikada ne znam.
Šta ih povezuje? Pa…autor 🙂
Šta preporučuješ mlađim kolegama?
– Mladi ljudi danas su stvarno fascinantni. Ne bih imao neki poseban savet, jer imam poverenje u njih. Mnoge stvari rade bolje od starijih umetnika, u toku su i znaju kuda je krenuo ovaj svet. I što je najvažnije, brzo uče. Šta reći kada moj sin Uroš sa svojih 14 godina zarađuje novac online i veoma je predan tome, znači imam od koga da pozajmim lovu ako mi nekad bude frka.
Šte preporučuješ starijim kolegama?
– Sve manje imam saveta za kolege koje se bave umetnošću. Jednostavno, svako od nas ima svoj put.
Šta smatraš za svoj najveći uspeh?
– Pa ono što stvarno mislim u vezi sa tim je da uspesi pošto su se odigrali ostaju za nama i mi idemo dalje. Za uspeh smatram kada naletim na svoj stariji rad na koga sam potpuno zaboravio, koji je imao svoju priču i istoriju, bio kupljen, putovao, sazrevao; a gledajući ga danas, nikako mi nije jasno na koji način sam ga izveo.
Jednom prilikom sam radio akvarel u prelepom planinskom ambijentu, sunčanog februarskog dana sa snegom skoro do kolena. Posle nekog vremena počinjem da povlačim neku paučinu po papiru pitajući se o čemu se radi, da bih shvatio da sam u zanosu tu već dva sata i da je voda počela da se ledi na papiru. Eto malo zena.
Na čemu trenutno radiš?
– Upravo je ovih dana završena izložba slika koju sam imao u galeriji Jugoexport u Beogradu. U planu mi je da u toku leta završim započete skulpture, a neke izložbe su u najavi.
Česti motivi na tvojim radovima su ajkula i bik, možeš li nam reći šta oni predstavljaju?
– Za mene su oni simboli koji se mogu tumačiti na različite načine. Mogu biti delovi zaboravljenog koda koje je čovečanstvo lako menjalo za lagodan život. Mogu biti mirna voda koja ispod površine krije tajnu; elementi koji su deo velike slagalice. Isto tako mogu biti viđenja čovekovog unutrašnjeg sveta ili jednostavna borba prirode da opstane.
Nedavno je zatvorena tvoja izložba u Milanu, kaži nam nešto više o njoj.
Circle of Life je izložba koja je predstavljena na Expou 2015. u Milanu tokom septembra prošle godine. Na poziv jedne galerije iz Majamija i uz saradnju paviljona Srbije dao sam svoju interpretaciju teme Expoa, koje su odnosila na održive izvore hrane i energije.
Izložio sam seriju svetlosnih skulptura od pleksiglasa – jato ajkula po kojem je izložba i dobila ime. Doživeli smo dobar prijem kod publike i bili odlično medijski propraćeni.
Da si ministar za kulturu, koji bi bio tvoj prvi potez?
Nikada mi nije bilo jasno odsustvo reciprociteta na umetnickoj sceni kod nas. Isto tako ne mogu da razumem da se različite oblasti umetnosti ne podržavaju međusobno. Dobroo, jeste, postoji konkurencija, ograničena sredstva koja se izdvajaju pa ona moraju da se rasporede, uvek je neko nezadovoljan raspodelom itd. Isto tako ogroman broj likovnih umetnika ne zna kako da napiše projekat, gde, i po kom osnovu može da aplicira za grant, sredstva i sl.
Jasno je zašto je jedan glumac popularniji od vajara i slikara, ali ipak, slikar smišlja sam svoj tekst. Nemam toliko godina da se setim kada je jedan vajar ili slikar bio ministar kulture, ali zato se sećam glumaca, reditelja, glumaca…
Mislim da Ministarstvo kulture treba da ulaže u projekte koji obuhvataju veliki broj stvaralaca koji imaju ozbiljnu produktivnost, jer nažalost, danas je stvaralaštvo u drugom planu, a dobra žvaka u prvom.
Sa druge strane, u umetničkom svetu danas, u kome je svako važan, odsustvo bilo kakve samokritičnosti je sveprisutno, a samo bavljenje umetnošću iako jedan od najlepših poziva, često je neizvestan put, tako da je to problem svih njenih grana. Mislim da je Beograd isuviše veliki grad da bi imao potpuno odsustvo npr. modernog Public Arta. Svakako bih insistirao da žiri za ovakve konkurse bude sastavljen od internacionalnih članova žirija kako bismo praksu “ja tebi ti meni” sveli na minimum.
Ulaganje u ovu oblast moglo bi potpuno promeniti i unaprediti kako naš tako i gradove po Srbiji. Naravno da mi imamo odlične javne skulpture ali mišljenja sam da nemamo ekscentrične i radikalne pomake. Svet je otišao mnogo dalje u međuvremenu.
Do sada si više puta izlagao u Njujorku koji su tvoji utisci sa tih putovanja?
– Da, imao sam 2 solo i 4 grupne izložbe u New Yorku.
Veliki grad u kojem se lako osetiš kao da si kod kuće. Konkurentno tržište gde se nalaze neki od najvećih stvaralaca današnjice. Umetnička scena koja ima svoja pravila, karakteristične pravce u umetnosti i određenu sufisticiranost. Nisam ja to izmislio ako kažem da je to grad u kom ozbiljan umetnik danas mora biti prisutan. Svako ko poseti Njujork, shvati šta znači raznolikost.
Iako nemam ništa protiv konceptualne umetnosti, ovde ćete videti da slikarstvo i skulptura nisu iscrpeli sve ideje i originalnost.
Najlakše je živeti u svom svetu misleći da si dobar, teško je ovo drugo, plasirati se i ostvariti rezultate. Postoji sistem i oni su tamo to odavno naučili.