Razgovor sa finalistima Vučković nagrade

Razgovor vodi Aleksandra Biro, studentkinja Istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Dobitnica Vučković nagrade 2020 - Lea Embeli, Breakout II

Dobitnica Vučković nagrade 2020 – Lea Embeli, Breakout II

U znak zahvalnosti svom rodnom gradu, Vuk Vučković osniva nagradni fond za mlade i neafirmisane umetnike. Celokupan novčani iznos, koji stiče kao jedini pobednik Novembarske nagrade grada Pančeva za 2019. godinu, Vuk usmerava upravo na mlade ljude iz svog rodnog mesta, pružajući im neophodnu vidljivost i podršku na početku njihove karijere. Otvarajući im vrata novih poznanstava, mladi umetnici stiču iskustva, upoznaju drugačije ideje svojih sugrađana i stvaraju pogodno tle za sticanje novih saznanja, kako na polju umetnosti, tako i na ličnom planu. Odabravši petoro finalista kojima je, u saradnji sa Narodnim muzejem Pančevo, obezbeđena grupna izložba i dodelivši pobedinici novčanu nagradu od 50.000 dinara, Vuk Vučković je otpočeo jednu novu tradiciju. Na kraju svake godine, Pančevci će imati priliku da osvoje novčanu nagradu, i još značajnije, da upoznaju druge umetnike, galeriste, kolekcionare i ostale potencijalne saradnike sa svojim idejama, stavovima i delima. Muzej je finalistima i posetiocima poželeo dobrodošlicu 4.2.2020. i držao svoja vrata otvorenim do 7.3.2020.

Radovi petoro mladih Pančevaca, krasili su zidove galerijskog prostora u prizemlju muzeja, koji je na svečanom otvaranju izložbe oberučke prigrlio ljubitelje umetnosti. Kišno veče svakako nije sprečilo veliki broj, kako Pančevaca, tako i posetilaca iz okolnih gradova da postanu deo nove tradicije. Vukova fondacija će, nadamo se, obojiti savremenu umetničku scenu Pančeva trajnim i svežim bojama, čije će se nijanse utkati u identitet grada. Radovi različitih formata i tehnika oživeli su unutrašnjost muzeja. Nepravedno zanemaren, iako je u samom srcu grada, probudio se te večeri iz dužeg zimskog sna, nesebično prihvatajući nove zahteve savremene likovne scene. Drugačiji talas kreativnosti, potrebu za stvaranjem i negovanjem umetnosti koju ovi mladi ljudi osećaju, pančevački muzej prepoznaje, razume i prihvata. Zaveden i omamljen energijom novih ideja, prepušta se poletnosti jedne nove generacije.
Uprkos velikom broju pristiglih radova, istaklo se petoro najuspešnijih finalista: Dunja Glavinić, Jasmina Baltić, Uroš Predić, Aleksandar Veljković, a najuspešnija ove godine, proglašena na samom otvaranju izložbe, bila je Lea Embeli.

Finalisti Vučković nagrade za mlade umetnike Pančeva

Finalisti Vučković nagrade za mlade umetnike Pančeva

Radovi finalista, iako potpuno različiti, složeni su naizmenično, bez strogog pravila i ritma. Raznovrsni sadržaj ove postavke potpuno osvaja prostor, poigrava se i manipuliše, stvarajući u oku posmatrača koherentnu celinu. Raznolikost dela ističe čitav spekar karaktera i emocija, ne samo postavke, već i samih autora. Počevši sa autoportretima i markerom pa sve do reprodukcije renesansnih skulptura i digitalne grafike, veliki je broj vizuelnih rešenja koje ova izložba nudi svojim posetiocima. Kroz razgovor sa autorima o radovima sa postavke, saznali smo koje su to teme koje treba pokrenuti na kafi sa Direrom i Da Vinčijem, i kako bi to umetnost izgledala ukoliko bi bila ljudsko biće. To su samo neka od mnogih pitanja kojih smo se dotakli u pokušaju da bolje razumemo mlade umetnike Pančeva i njihove porive za stvaranjem.

Dunja Glavinić

“Počela sam da radim autoportrete jer je to bio najbolji način da vežbam i učim još dok sam se pripremala za fakultet. Na taj način, uspela sam da naučim da se služim raznim tehnikama i da pronađem onu koja mi najviše prija. Andrea Serio, umetnik kojeg pratim na društvenim mrežama, inspirisao me je svojim crtežima. Kupila sam drvene bojice i to mi je postala omiljena tehnika. Glavni razlog što sam upisala grafiku na Akademji je možda to što mi slikarstvo nikada nije prijalo. Pre fakulteta nisam znala koje sve grafičke tehnike postoje i koje mogućnosti pruža. Kada sam otkrila, oduševila sam se. Tako je litografija poslednja tehnika koju sam otkrila i koja me trenutno najviše interesuje, a razlog tome je što mi ona omogućava da svoje autoportete, koje sam radila bojicama, pretvorim u grafike.
Izabrala sam da se bavim autoportetom jer je to nešto čemu mogu da se posvetim koliko god želim i potpuno sam nezavisna. Prija mi jer radim sama. Tada osetim ekstremnu opuštenost, zadovoljstvo, mir, odsustvo negativnih misli i praznine.
Nije mi cilj da prenesem svoju emociju na publiku. Sam proces crtanja me smiruje, a deluje mi da uvek prenesem onu emociju koju sam imala pre nego što sam krenula da radim. To je, uglavnom, nezadovoljstvo, umor, tuga, melanholija.
Volela bih da posmatrači osete pozitivne i prijatne emocije, ali najčešće me pitaju zašto sam ljuta ili tužna. Ipak, nakon crtanja se najčešće oraspoložim i budem zadovoljna ishodom.
Tehnika koju biram ne zavisi od poruke ili emocije koju želim da prenesem. Važno mi je da radim tehnikom koja mi prija u toku procesa i koja izgleda lepo.
Što se inspiracije tiče, tu su radovi kolega sa fakulteta, filmovi i animirani filmovi. Pored Andrea Seria, tu su i strip umetnici kao što su Enki Bial i Moebius.
Čovek sa kojim bih popila kafu i od kojeg bih tražila kritiku je upravo Moebius. Volela bih da razgovaramo o njegovim iskustvima, stripovima i likovima koje je stvorio, i uz kafu zajedno da crtamo.“

Aleksandar Veljković

“Serije radova Old-New i Speaking skull su digitalni radovi, tačnije vektorske grafike, sa kojojm sam se prvi put susreo dok sam studirao grafički dizajn. U to vreme sam je koristio za izradu logo-tipa i ilustracija, kasnije digitalnih kolaža. Obe serije su nastale na drugoj godini Fakulteta likovnih umetnosti, a cilj mi je bio da stvorim nešto što je lično i likovno. U prvoj seriji sam predstavio renesansne skulpture kroz savremeni medij i lični jezik, skoro geometrisjkih oblika. U drugoj seriji, lobanja kao simbol prolaznosti, zabeležena je u elektronskom formatu. Tehnike koje najčešće koristim su tuš i pero, digitalni kolaži, vektori, uljane boje, akvarel i akril. Što se motiva tiče, mislim da ja ne tragam za motivom već pustim da on mene “nađe”. Motiv je predmet misaone i tehniče obrade pa je tako uvek u vezi sa onim kroz šta prolazimo.
Tako i inspiraciju prvenstveno nalazim u  svakodnevnom životu, retko kada među umetnicima i motivima. Ono kroz šta prolazim i što osećam koristim kao materijal za stvaranje. Kroz radove stvaram uvid u svoj život, a Akademija u tom smislu pruža podršku i temelj za dalji napredak. Naravno, ima i ona svojih mana, ali može biti korisna za razvoj umetnikove ličnosti, originalnosti, otvorenosti, autentičnosti. Umetnik mora da poznaje slikarske tehnike i istoriju umetnosti. Važno je da je saosećajan i kritički nastrojen.”

Jasmina Baltić

“Moji baka i deka su 1977. u selu Samoš kupili Kućicu u cveću, kako ju je deda nazvao. Kućica je zapravo bila jedva vidljiva od korova. Tamo sam se sa porodicom preselila tokom rata 1999. pa sam čitavo svoje detinjstvo provela u selu. Kada sam upisala srednju školu, svakodnevno sam putovala za Beograd. Jedva sam čekala raspust kako bih otišla u Samoš, koji je za mene postao mesto „resetovanja“ i „punjenja baterija.  Bila sam svesna, ipak, da jednog dana neću imati više kome da dođem u selo. Osetila sam potrebu da kroz svoje radove sačuvam i ovekovečim delić tih uspomena i tokom raspusta, nakon završene treče godine na Fakultetu likovnih umetnosti, spremala sam portfolio sa radovima sa kojima ću konkurisati za master. Postavila sam štafelaj u dvorištu i naslikala borove ispred kuće, veliki badem i dedine šarene tikve kojima je hranio svinje. Iako toga nisam bila svesna, ideja za Kapije sećanja, seriju radova od kojih su neki bili na izložbi finalista, već je tada počela da se rađa. Znala sam da će jednog dana priroda ponovo uzeti pod svoje tu kućicu, i da će sve nestati. Ljubav prema metalu spojila sam sa ljubavlju i divljenu prema prirodi, najvećoj sili koja je nepobediva. Na taj način, rešila sam da proces propadanja glorifikujem i prikažem u punom sjaju, bujnosti i lepoti. Pohađala sam školu za umetničke zanate “Tehno – Art Beograd”, smer juvelir ali nisam imala priliku da nastavim usavršavanje tog zanata. Kod nas ne postoji juvelirska akademija, ali tako se rodila moja ljubav prema metalu. Mozaik i juvelirstvo po načinu stvaranja vrlo su slični. To je razlog zbog kojeg je upravo mozaik tehnika kojom najradije stvaram, iako se to nije moglo videti na izložbi. Ulje obožavam kao tehniku zbog beskonačnih mogućnosti koje daje, zbog svoje dugovečnosti. Zahteva strpljenje pri sušenju, slika se radi dugo i studiozno. To je ono što mi se posebno sviđa i za mene je to prava slikarska tehnika.
Crtež sam potpuno drugačije počela da doživljavam kada sam radila skice za radove iz juvelirske prakse.. Crteži koji su bili na izložbi pokazuju upravo tu ljubav prema metalu i detaljima. Ne koristim gumicu kada crtam, već olovkom “pletem” crtež, deo po deo i samo ga dopunjavam do momenta kada osetim da je gotov i da sam postigla svetlo koje postoji u prirodi. Prenošenje boje u crno – beli crtež je za mene poseban izazov.

Jasmina Baltić, 1938, crtež

Jasmina Baltić, 1938, crtež


Proučavajući velike majstore, poseban utisak na mene su ostavili Mikelanđelo i Leonardo Da Vinči, kao i Albreht Direr sa svojim crtežima, grafikama i neverovatnom životnom pričom. Takođe je uticao i Van Gog sa živim koloritom i potezima koji čine da slika treperi od iluzije pokreta. Volela bih da znam šta su ti ljudi mislili i kako su videli svet, odnosno kako su uspeli u ono vreme da stvore, bez razvijene tehnologije, takva remek-dela. Volela bih da razgovaram sa njima o položaju umetnika tada i sada, da vidim da li smo napredovali ili nazadovali. Danas je umetnost ostavljena po strani. Vladaju kič i šund. Čini mi se da internet daje vidljivost mladim umetnicima koji još nisu afirmisani, ali da je na neki način teže jer se samo nekolicina izdvaja iz mase. Sve je pristupačno i tako su stvari izgubile vrednost. Moderna umetnost, koja se zasniva na šokiranju a ne na umeću stvaranja, otvorila je mnoga pitanja o kojima bih volela da popričam sa njima.
Smatram da je uloga umetnika danas da stvori nešto lepo, a pod tim mislim i na emociju u posmatraču. Ne mora biti samo pozitivna emocija, bitno je da postoji reakcija. Umetnost ne treba nikoga da ostavlja ravnodušnim. Pobornik sam toga da ona treba da bude lepa jer ima previše ružnih stvari na svetu, ali pre svega treba da bude sredstvo kojim će umetnik kritikovati društvo i skrenuti pažnju na problem. Ako on to uspe, onda je zasigurno dobar, a kao takav, teži da ostavi svoj trag u društvu.
Njemu je umetnost potrebna da bi živeo, ali publici je potrebna mozda još više.
Lepota umetnosti daje boje našem životu i čisti prašinu sa naših umova.”

Uroš Predić

“Motive koje najčešće biram su stari predmeti i portreti, a jako volim da radim i gipsane glave. Portretišem uglavnom ljude iz svoje porodice ili kolege iz klase, a ponekad i ljude iz prevoza. Radovi sa izložbe su rađeni dva ili tri meseca do početka izložbe, jedino je Autoportret sa plavom pozadinom rađen prošle godine. Slike sam stvarao akrilnim bojama, a crteže olovkom. Interesantno je što mi za portrete retko kad neko pozira, tako da ih uglavnom radim krišom, ali portreti sa izložbe su bili po modelu. Inspiraciju vidim u starim majstorima poput Direra, Da Vinčija, Rembranta i Paje Jovanovića. Pitao bih ih kako bi slikarski postupali u današnjem svetu i da li bi ih ovo doba inspirisalo više ili manje u odnosu na njihovo. Tražio bih savete za poboljšanje rada i kvaliteta svojih dela, jer umetnik u savremenom dobu ima ulogu da stvara tako da umetnost ponovo postane kvalitetna i poštovana, kao što je nekada bila.

Mnogi kažu da slikarstvo umire, ali ja ne mislim da je tako. Dobar rad umetnika je više subjektivna stvar. Da li se nekom svidi rad ili ne, nije merilo kvaliteta. Zamislimo, na primer, da je u muzeju postavljen rad koji je po kvalitetu prosečan, i da taj rad posmatramo potpuno nezavisno od autora. Dakle, nevezano za umetnika, taj rad nije ni dobar ni loš. Međutim, da je autor neko ko ima mnogo iskustva, to delo bi bio manje kvalitetno, a da je neko sa manje iskustva, taj rad bi mogao predstavljati remek-delo. Uzmimo Pikasa kao primer i dela koja je stvarao sa petnaest godina. Da je radove jednakog kvaliteta napravio neko sa pedeset pet godina, to bi bila potpouno drugačija priča.
Ono što čini dobrog umetnika, ne mora biti nužno reč o slikaru, jeste kvalitet njegovog dela i smisao ideje koja stoji iza stvaralaštva. Umetnik mora stvarati celog života, mora stvarati što više i češće. Ako mu papir i olovka nisu nadohvat ruke, onda će svakako promišljati o načinu na koji može realizovati svoje ideje. Takođe, značajan faktor je i to koliko jednostavno, tačno i ubedljivo umetnik prikaže svoju zamisao.
Umetnici pomažu svetu, između ostalog, ulepšavajuči ga svojim delima. Kada bi umetnost bila ljudsko biće, to bi bila žena koja ide od osobe do osobe, deli različite talente i tako, posredstvom ljudi, ulepšava svet.  Zaista mislim da umetnost nikada neće umreti, i počeće opet da se ceni kao nekada.“

 

Lea Embeli – pobednica takmičenja

Lea Embeli, Binary man

Lea Embeli, Binary man

„Koncept rastelovljavanja i motiv napuštanja fizičkog tela je, kao ključni element nastajanja virtuelnog identiteta, ono što pokušavam da predstavim svojim slikama. Čovek u odnosu na digitalni svet i virtuelnu stvarnost. Otuda i pikseli kao način reprezentacije digitalnog sveta. Radovima sam pokušala da postignem određenu iluziju, gde je svaki element simbolisao suprotnosti u odnosu na čoveka, njegovog tela i njegovog digitalnog antitela. Odnos platna i medijapana predstavlja nejasni odnos između realne i virtuelne slike, između lažne i istinite stvarnosti.
Što se tiče radova sa ove izložbe, neki su nastali u toku studija, neki na master studijama, a ima čak i onih nastalih posle završetka studija. Oni predstavljaju moj prelazak sa potpuno tradicionalnih medijuma na rad sa materijalima, dok je tema ostala ista. Ova tema mi se javila kao nešto što je prosto neizbežno, i mislim da se puno umetnika bavi baš ovim pitanjem na razne načine. Digitalna tehnologija je postala neizbežan deo našeg života. Vizuelna inspiracija bili su mi slikari kao što je Takaši Murakami sa svojim radovima jarkih boja koji su, zapravo, poigravanje sa kičom.
Ono što je mi je bilo od najveće koristi je boravak među studentima koji se bave različitim umetničkim disciplinama. Formalno obrazovanje umetnika je bitno kao nešto što podstiče na razmišljanje i uvodi u filozofski deo umetnosti, ali tehnički mislim da je nekada dovoljno biti deo ateljea ili pitati nekog umetnika da vam bude mentor. Svi znamo bar jednu osobu bez formalnog obrazovanja koja je užasno talentovana i vešta, samo joj fali malo poliranja i usmeravanja a to može dobiti čak i kroz neki kurs i saradnju sa kvalitetnim ljudima. Kada smo kod mentorstva i kvalitetnih ljudi, pitala bih Da Vinčija da li je bio srećan i zadovoljan svojim životom. Zanima me mentalno stanje renesansnih umetnika, način na koji su živeli i da li su bili zadovoljni svojim radom i uspehom. Nekada imam utisak da je karakterna osobina svakog umetnika da nikada nije zadovoljan.

Lea Embeli, Binary man 2

Lea Embeli, Binary man 2

Uloga umetnika je, verujem, da kultiviše ljude i podstakne ih na razmišljanje. Dobar je, po mom mišljenju, onaj koji radi šta želi i na način na koji želi, a dobro umetničko delo je nešto autentično sačinjeno iz ličnih iskustava. Prosto ne želim da kažem da je bilo ko loš umetnik. Ako neko posredstvom umetnosti pokušava da izrazi svoja osećanja i doživljaj sveta, ko sam ja da procenjujem da li je to legitimno ili nije?
Način kreativnog izražavanja koji mene potpuno ispunjava i čini srećnom je ilustracija. Trenutno, ona je najbitniji deo mog života. Odnos sa decom i dečjom literaturom je upravo ono što je baš posebno u poslu ilustratora. Do sada sam uglavnom radila na dečjim knjigama i slikovnicama. Što se tiče procesa ilustrovanja knjige, pristup je često dosta različit pošto zavisi od klijenta za koga radim. Ako radim za nekoga ko je pisao po svom ličnom iskustvu ili nešto zasnovano na istinitom događaju, onda su uputstva veoma detaljna, i tada nemam mnogo prostora za izmišljanje. Dok, sa druge strane, mogu samo da dobijem prelom knjige i obeležena mesta za ilustraciju, a zajedno sa tim i potpunu slobodu da ilustujem kako želim. Da budem potpuno iskrena, sam proces ilustrovanja je za mene razmišljanje o kompoziciji, bojama, dizajnu likova i nekim tehničkim stvarima. Ali bez obzira na to, uživam u procesu i jako mi prija. Na samom početku dok čitam knjigu i crtam te početne skice, razmišljam o deci i njihovom doživljaju. Mislim da me samo čitanje dečje literature ubacuje u tu neku dečju poziciju i razmišljanje. Balans između slikarstva i ilustracije je ono što mi je najbitnije kada je reč o budućnosti. Ne želim nikada da prestanem da slikam, a sa druge strane imam razne ideje za lične projekte na polju ilustracije. U svakom slučaju, ono čime želim zauvek da se bavim jeste umetnost.“