Intervju na portalu iSerbia

Vuk Vučković, umetnik iz Pančeva, autor je slike Beograd je slika, koja je pravi primer toga da je umetnost Srbiji neophodna, makar zato što nam ulepšava dan! U lepoti ove slike moći ćete da uživate 12. maja, na izložbi u Jugoeksportu. Do tad, pročitajte intervju koji će vas sigurno nadahnuti.

Da li je bio hrabar potez upisati Fakultet likovnih umetnosti pre deset godina?

Nije tu tada bilo nikakve hrabrosti. U tim godinama nisam imao pojma šta znači biti umetnik. To je bila jedina stvar koju sam mogao da zamislim da studiram. Ali čak i da sam tada znao sve ovo što sada znam, ja bih verovatno opet upisao isto – i to bi se tada mogla nazvati hrabrost.

Imaš 29 godina, a imaš i 16 samostalnih i čak 93 kolektivne izložbe do sad. Koje su bile najbitnije za tvoje dalje usavršavanje i traženje mesta u svetu umetnosti?

Dajem sve od sebe da mi svaka naredna bude bitnija od predhodne. Trudim se da mi uvek bude najbitnije ono što se trenutno dešava. Ovih meseci to je nova izložba zakazana za 12. maj u galeriji „Jugoeksporta“. Ipak, izdvojio bih nekoliko najznačajnijih izložbi. Naravno – prva samostalna izložba„Izgubljeni raj“ u Kafe Galeriji u Pančevu, 2009. godine. Ta izložba nije stigla ni do Beograda, jer se više od polovine slika odmah prodalo tokom izložbe. Pančevci dobro pamte ovu izložbu, to su sjajni utisci i za mene možda najlepši osećaj bliskosti sa publikom. Zanimljivo je jer tek sada, posle 6 godina, ponovo se vraćam ovom svom stilu slikanja. Kao da je intelektualni institucionalni akademizam držao na distanci od onoga šta mi se zaista radilo. Zatim, diplomska izložba i mini retrospektiva „Završio sam likovnu akademiju – Sada mogu da se slikam“ u Galeriji FLU, 2011. god. kao moje prvo samostalno predstavljanje beogradskoj publici. To je bila veoma posećena izložba, proglašena za pet najboljih izložbi u 2011. godini po izboru kritičara Novosti. Zatim bih pomenuo izložbu u Galeriji „Haos“ u Beogradu 2012. i prvu nagradu za crtež Fonda „Vladimira Veličkovića“, koja je učinila da postanem poznat među širim krugovima srpske umetničke scene. Na kraju bih izdvojio prošlogodišnju izložbu „Transformacije“ u galeriji Kuća legata u Beogradu, do koje je došlo u saradnji sa autorom ovog projekta i starijim kolegom, Predragom Poparom. Ova izložba me je dovela u društvo i poznavanje sedmorice važnih domaćih i stranih autora, nastavila se izložbom u Bukureštu, koja vodi ka novim mogućnostima.

 

 

Šta tebi kao umetniku, a šta kao običnom čoveku, govori veliki broj pozitivnih komentara na tvoj Beograd?

Mislim da običan čovek i umetnik ne bi trebali da budu različita stvar. Svi smo mi obični-neobični. Ne razdvajam sebe na te dve ličnosti. Beograd je slika je jedan od mojih najnovijih radova i izazvao je mnogo pozitivnih reakcija kod publike, a to se najviše primetilo na društvenim mrežama. Do sada nisam video da je jedna slika uspela da privuče toliko pažnje šire javnosti i to mi, naravno, mnogo prija. Na osnovu ove slike uradio sam grafike koje su sada dostupne svima koji žele da imaju moj rad, a mogu me pratiti i na facebook stranici.

Podeli sa nama iskustva sa umetničkih konkursa na koja se odazivaš.

Konkursi su veoma bitni, pogotovu na početku umetničke karijere. Konkursi za izložbe, nagradni konkursi, projekti… Morate da nađete vremena za njih. Čini mi se da ih svakoga dana ima sve više. Najteže je odabrati pravi, fokusirati se i biti uporan. To je način da se čuje za vas i vaš rad, a kasnije sve ide nekako po inerciji, mada nikad nema opuštanja.

Možeš li da nam otkriješ šta je bila početna inspiracija nekim tvojim slikama?

Nema nekog specijalnog pravila. Volim da menjam svoj stil, tako da je inspiracija uvek drugačija. Jedino što je konstantno u mom umetničkom životu je promena. Na primer, u seriji „Fetiš“ bili su mi bitni jak vizuelni efekat i snažna emocija, koju prenosim na gledaoca. S druge strane,„ScanMan“ priča surovu priču o čoveku današnjice, dok sam se kroz seriju „Fabrika“ kritički pozabavio pitanjem ekologije. Naglasio bih da se slažem sa umetnicima koji kažu da je inspiracija luksuz koji sebi ne mogu da priuštim. Umetnost je pre svega naporan rad.
FOTO: Vuk Vučković Izgubljeni Raj

Pesnici kažu da su im sve pesme kao deca, a šta bi ti kao slikar mogao reći za svoje slike i da li ti, u tom smislu, teško pada odvajanje od neke?

Možda zaista ima takvih slikara, meni je to razmišljanje strano. Od početka sam razumeo da je to sastavni deo posla. Prodaja radova mi omogućava dalje ulaganje, tj. napredak. Uvek te slike ostaju vaše, ne u vašem vlasništvu, ali i dalje imate autorska prava (osim ako ih niste prodali i ugovorom drugačije regulisali). Ja sve radove fotografišem i te fotografije čuvam. Volim da vodim evidenciju gde se nalazi svaki moj rad. Tako da bi moj šaljivi odgovor na tvoje pitanje bio – deca neće odrasti ako se ne odvoje od svojih roditelja.

Na kakve prepreke si najviše nailazio u svom radu i kako si pronalazio podršku?

Prepreke su samo one koje sami sebi postavljamo. Ako dođu od drugih, onda vam drugi nisu ni potrebni. Podrška je dolazila uvek od pravih ljudi.

Ima li Vuk Vučković smišljen plan za buduće akcije?

Imam mnogo planova. Naučio sam lekcije i ne želim više da stvari prepuštam slučaju. Ozbiljno pristupam svom radu i znam da, ako jedan plan ne prođe, drugi hoće.

Tvoja poruka umetničkim dušama Srbije bi bila…

Pratite ono što osećate!

 

 

Autor: Gordana Bušin

http://www.iserbia.rs/novosti/vuk-vuckovic-beograd-ocima-umetnika-2409/