Blog

Intervju za internet magazin “Bulevar”

vuk vuckovic 00

Vuk Vučković je diplomirao slikarstvo 2010. godine na Fakultetu likovnih umetnosti (FLU) u Beogradu, u klasi profesora Jovana Sivačkog. Dobitnik je mnogih nagrada i priznanja, među kojima izdvaja prvu nagradu Vladimira Veličkovića za crtež 2011. i Nagradu FLU za kreativnu inovaciju, iz Fonda “Miloš Bajić”.

Trenutno radi na projektu „Sken Men”, koji je započeo 2010. godine. Radovi mu se nalaze u desetak kolekcija, zbirki i javnih prostora. Kako sam kaže, svojim delom zalaže se za nov i inovativan pristup umetnosti, umetnički aktivizam i slobode i alternativne izlagačke prostore. Član je neformalne grupe konceptualnih umetnika “ARTifAKT”, okupljene 2009. godine u Pančevu. Njihov cilj je stvaranje mreže mladih umetnika, kao i unapređenje načina predstavljanja konceptualne umetnosti u Srbiji. Teme određene projektom treba da, kroz umetnički rad, probude svest društva o socijalnom aktivizmu danas, kao i da podsete na slične aktivnosti iz proteklih godina 20. veka.

Imao si više samostalnih i grupnih izložbi. Šta trenutno radiš?

Da, imao sam 14 samostalnih i preko 80 grupnih izložbi. Poslednja samostalna „Vreme je da se upoznamo, onakvi kakvi stvarno jesmo” održana je u februaru, u galeriji “Zečević” u Beogradu. Tad sam prikazao crteže nastale u toku 2014. godine. Maske su osnovni motiv ove izložbe. One imaju neverovatnu simboliku u svakom, a pogotovo u našem, vremenu. Na mojim radovima one oslikavaju fetiše, fantazije ljudi koji ih koriste, a taj neko može biti bilo ko od nas.
Pored ovih novih crteža na papiru nastavljam sa svojom inspiracijom za doktorski rad, zvanom „Sken Men”.

Kako si dobio ideju za projekat “Sken Men” i šta je tvoja poruka?

Skenirani Čovek je serija radova na kojima se nalaze predstave ljudi u prirodnoj veličini propuštene kroz rendgenske zrake. Inspiracija za rad proizašla je iz razmišljanja o aktuelnim svetskim događanjima – terorističkim napadima, bombašima samoubicama, trgovcima organima, narko-bosovima. Fizionomija skeniranih ljudi i predmeti koje oni poseduju birani su tako da čine skup ekstremnih proizvoda današnjice, dok njihov spoljašnji izgled odgovara običnim ljudima koje svakodnevno viđamo. „Sken Men” pokreće temu kontrole društva, teorije zavere, tabua, identiteta, intime. Postavlja pitanje psihološkog i sociološkog miljea ličnosti koja poseduje ovakve predmete, kao i pitanje svrhe samih predmeta. Slušanjem vesti ili čitanjem novina možete zaključiti da je ova tema gotovo neiscrpna. Svakog dana mi se javi nova ideja za još jednog skeniranog čoveka.

U okviru opusa „Sken Men”, održao si i izložbu „Piktogrami savremenog društva”. Kako je do toga došlo?

Projekat čini trideset crteža na papiru. Motiv na crtežima se razvio iz projekta „Sken Men”, kao studije za lične, intimne predmete, koje određeni ljudi poseduju. Kasnije je serija crteža dobila svoju potpunu autonomiju – funkcioniše kao samostalna izlagačka celina. A erbraš se još jednom pokazao kao izvrsna tehnika za postizanje materijalizacije predmeta od kože, gume, stakla, metala, plastike, svile, čipke… Tema ovog ciklusa crteža bavi se pitanjem intime i tabua. Motivi na radovima su intimni, fetiš-predmeti, pištolji, vibratori, dildoi, lisice, tanga-gaćice, sado-mazo maske i ostala seks oprema… Intervencijom na pozadini rada, oduzimanjem njenog konteksta, ovi predmeti postaju simboli – piktogrami savremenog društva. Izložbe sam oranizovao u toku 2011/12. godine u Galeriji Kulturnog centra “Grad” u Beogradu i Galeriji “Dvorište” u Pančevu.

Ipak, nije oduvek sve bilo crno. U početnoj fazi tvog slikarstva radovi su bili veselijih boja?

Serija koju sam nazvao „Rani radovi” predstavlja moj prvi susret sa slikarstvom, pripremni period za upis na FLU i prve dve godine studija. Obuhvata period od 2003. do 2007. godine. Seriju slika „Izgubljeni Raj” čini dvadesetak radova nastalih u periodu 2008–09. godine. Želeo sam sebi da učinim interesantnijim svakodnevno slikanje istog modela. Odlučio sam da svog modela (starca) transponujem u situacije već viđene u istoriji umetnosti. On postaje Sveti Jeronim, starac sa Van Gogovih slika, mornar, i na kraju „Adam”, naslikan s leđa – prognan iz raja. Zatim, nastaje slika „Radost življenja” (raj), „Eva” (prognana iz raja), i tako serija slika sve više dobija svoju konačnu formu.
Razmišljajući kako bi ova serija slika mogla da se nazove, dolazim na ideju da simboličan naziv „Izgubljeni raj” može konceptualno da obuhvati sve što sam želeo reći.
Slike su toplih i veselih boja, međutim, kad se malo bolje sagleda njhov koncept, zapravo predstavljaju kritiku savremenog društva. Revolt prema čovekovom otuđivanju od prirode, gubljenju interesovanja i razumevanja za nju, čime je izgubio i svoju svrhu na planeti.

Kako publika reaguje na tvoje radove?

Veoma sam zadovoljan reakcijama. Dobio sam nekoliko nagrada za radove, od kojih je najznačajnija nagrada Vladimira Veličkovića. Takođe sam i od svojih kolega dobio pohvale, što mi je svakako pokazatelj da sam na dobrom putu. Primetio sam da na izložbe dolaze prijatelji i kolege umetnika, a prave publike ima vrlo malo. Uglavnom su to slučajni prolaznici.

Kako doživljavaš likovnu scenu Srbije?

Mnogi kažu da likovna scena ne postoji, što je donekle tačno. Ne postoje svi elementi koji trebaju da je čine, a to je na prvom mestu Mužeji. Ne postoji ni prava likovna kritika. retko ili nigde u novinama ne možemo naići na nečiji komentar na određenu izložbu, svuda su to samo obaveštenja. Pitam se gde su ljudi koji završavaju istoriju umetnosti, oni bi trebalo da se bave kritikom. Pored kritičara, fale nam i časopisi, mada Bulevar Umetnosti je na dobrom putu i to me jako raduje, a kako stvari stoje uskoro nećemo imati ni institucije (stanje u ULUS-u je krajnje dramatično). Nedostaju prave galerije savremene umetnosti koje su namenjene prodaji radova. Sve to kod nas zvuči kao neki scenario za SF. Što se tiče umetnika, ima ih mnogo i to kvalitetnih, moja generacija je proizvela dosta talentovanih umetnika poput Petra Sibinovića, Milana Antića, Jasne Damnjanović. Takođe cenim svoje starije kolege poput skulptora Viktora Kiša, koji stvara može se reći novu umetničku četvrt u okviru fabrike Trudbenik.Tu su svakako i ljudi okupljeni oko galerije U 10, zatim ljudi iz Inex filma, umetničkog udruženje C4 i PODR.UM.
Mnogo je lepih izložbi, novih izlagačkih prostora, ali kad se kaže likovna scena u Srbiji, nažalost misli se samo na Beograd.

Kakav je položaj umetnika u Srbiji?

Učlanio sam se u Udruženje likovnih umetnika Srbije (ULUS) 2011. godine, kako bih stekao status slobodnog umetnika, koji mi omogućava zdravstveno osiguranje, staž i uplatu penzionog minimalca. Međutim, to pravo je regulisano na nivou grada, tako da svi koji žive van Beograda nemaju pravo na to. Ipak, na moju inicijativu, uspeli smo da se izborimo za status slobodnog umetnika u Pančevu 2013. godine. Nažalost, u mnogim gradovima to još nije uvedeno, pa su mnoge moje kolege primorane da emigriraju u Beograd. Na osnovu ovoga jasno se vidi kakav je odnos države prema umetnicima. Bez obzira na to, meni lično je do sada bilo dobro. Primao sam stipendiju od države, živeo sam sa roditeljima u kući, gde je bilo dovoljno praznog prostora da napravim svoj atelje, a s vremena na vreme nešto se i prodalo. Ne mogu da se žalim. Mada, svestan sam da nisu sve moje kolege u takvoj situaciji. Ipak, sada je situacija malo drugačija, postao sam doktorant na FLU, gotovo je sa stipendijom od države a na roditeljsku stipendiju mi se ne vraća. Tako da ću pored učenja i pisanja doktorskog ispita morati uporedo i da zarađujem. Pančevo mi je odavno postalo tesno, iznajmio sam stan sa kolegom za atelje u Beogradu i sad sam uglavnom tu. To su sve dodatni troškovi, ali Beograd je, nažalost, jedino rešenje ukoliko želite da budete umetnik u Srbiji.

Koji su tvoji planovi ?

Sada moram malo da smanjim sa izložbama, treba mi vremena da se primirim i upustim u pisanje doktorskog rada. Tako da sam za ovu godinu, što se tiče samostalnih izložbi, završio. Čekam odgovore galerija za sledeću godinu, pa ne bih ništa da najavljujem. Grupne izložbe se u mom slučaju dešavaju barem jednom mesečno. Kada se jednom uđe u svet umetnosti, to posle mnogo lakše ide, što se tiče izlaganja. Sada me ljudi, i bez konkurisanja, sami zovu i predlažu za izložbe. Treba uvek pripremati nove radove, da se ne biste ponavljali. Sva ta jurnjava za novim radovima ume da bude zamorna. Slatke su to muke. Planiram i putovanje u inostranstvo, koje bi mi omogućilo širenje umetničke karijere na međunarodnu scenu.

Ukoliko vas je ovaj razgovor zainteresovao, možete posetiti Vukov sajt www.vukvuckovic.rs

Ambijentalna instalacija u Staklenoj Banci, Mostar, Bosna i Hercegovina

Ambijentalna instalacija u Staklenoj Banci, Mostar, Bosna i Hercegovina

 

Mjesto koje nedostaje

 

Kroz sedmodnevni rad Martin Fink, Ivana Milev, Gigo i Vuk Vučković su čistili i sortirali otpad na drugom spratu “Staklene banke”. U jednoj toliko zapuštenoj i ruiniranoj građevini, najveći izazov bilo je napraviti potpuni kontrast – osposobiti prostor za umjetnost i druženje.

“Staklenu banku” danas koriste beskućnici, alkoholičari, narkomani, street art umjetnici, turisti, parovi… sve vrvi od života, a dokazi posjeta mogu se pronaći na svakom koraku: flaše, limenke, kondomi,  fekalije, papiri, opušak, šprice… i naravno staklo. Dakle, historijska i savremena priča zgrade je više nego interesantna, a posjetitelji brojni i raznovrsni. U ovom inspirativnom okruženju, najuzbudljiviji dio procesa predstavljalo je pletenje mreže na dijelu zgrade na kome nedostaju prozori. Mreža je ispletena od nađenih dijelova ventilacije, sajli, guma, ostataka prozora… a cijela priča se na kraju sama isplela pronalaženjem posljednjeg „preživjelog“ prozora, koji je postao centralnim eksponatom izložbe.

Ova urbana pustolovina kulminirala je čudesnom atmosferom kada se skupilo četrdesetak ljudi, koji više nisu bili „uobičajeni“ posjetitelji/konzumenti ovog objekta, nego publika koja je svojim ponašanjem, privremeno, kreirala atmosferu oficijalnog otvorenja izložbe.

Fotografije predstavljene na ovoj izložbi propituju da li i kako je moguće spontane i improvizovane umjetničke akcije prevesti u formu klasičnog izložbenog postava?

Instalacija u staklenoj banci

Instalacija u staklenoj banci (3)Instalacija u staklenoj banci (2)Instalacija u staklenoj banci (5)Instalacija u staklenoj banci (1)

ARTifACT “WC – katarzom do umetnosti”

ARTifACT “WC – katarzom do umetnosti”

 


 

 

desilo se u utorak 25. oktobra 2011. godine u Domu omladine Pančevo

 

Program:

20h početak, otvaranje izložbe fotografija

tačno u 21h – reč članova grupe ARTifACT, svečano presecanje toaletne vrpce

Otvaranje stalne postavke, prvog muzeja istorije umetnosti u WC-u

Muzički program:

Bojan Živkov (DJ set)

ARTifACT Jam Session

Vizuelni program:

Izložba fotografija “Slikam se u WC-u za fejsbuk”

Izložba fotografija na temu svetskih toaleta

Izložba fotografija nastalih u toku akcije “WC – katarzom do umetnosti”

Projekcija dokumentarca: “The Shock of the New”

 

preposle

 


O akciji:

 

U javnim toaletima javljaju se najrazličitije forme izražavanja. Od nesvesnog povlačenja linija prstom usled nedostatka wc papira, do gotovo kaligrafskih “tagova” markerima, vulgarne poezije, proze i sex oglasa tehnikom duboreza ključom, noktima… pa do sve vidljivijeg upliva novih tehnologija i proširenih medija.
Smisao ove “umetnosti” teško je definisati, nažalost ovo nadahnuto stanje najčešće metastazira u huliganizam.

Stav da izgled javnog WC-a predstavlja najrelevantnije ogledalo stepena kulture jedne nacije, neminovnost da se tamo mora otići, vreme koje u njemu provodimo, kao i neobrazovanost i primitivnost ispisana na svakoj pločici. Bili su nam znak da odatle, i samo odatle, mora krenuti NOVA RENESANSA UMETNOSTI !!! Da tu mora doći ARTifACT – umetnost ako deluješ !

Prostorije toaleta Doma omladine Pančeva renovirane su na specifičan način. Tri kabine ovog javnog WC-a postale su tri kabineta umetnosti – stari vek, srednji vek i novi vek, dok je ulazna prostorija postala reprezent savremene umetnosti. Ovakvom intervencijom u prostoru želeli smo da posetilac u trenutku fiziološkog pročišćenja podsvesno primi jednu dozu znanja i umetnosti, i iz “obične” pređe u aristotelovsku katarzu.

 


pre

 


proces renoviranja

 

…ako ikada propadnemo kao umjetnici, bićemo dobri majstori

ljuštimo stare zidove,
vlagu izvlačimo,
ukljanjamo buđ, rđu, paučinu, masnoću, prašinu, čađ…
gletujemo, zidove ispravljamo,
cement mešamo, malter pravimo, gips karton da lepimo,
zatim šmirglamo, čistimo, brišemo,

krečimo, farbamo, zafarbavamo, drvenariju bojimo,

tapete lepimo, borbure postavljamo, podove brišemo…

i sve radnje radimo, a umetnošću hoćemo da se bavimo!
Bez motike leb da zaradimo! Al ne žalimo, jel bez umjetnosti ne možemo da živimo!

Marina – štampa

Buki – kater mašina

Vuki – tapetar


novi izgled toaleta (muzeja)

 


 

Stari vek

Stari vek

 

Srednji vek

Srednj vek

 

Novi vek

Novi vek

 

Kabinet savremene umetnost

kabinet savremene umetosti

kabinet savremene umetosti


otvaranje izložbe

izložba fotografija

izložba u WC-u

mužički program


 

Projekat podržali:

Zahvaljujemo se:

Omladinskom Resursnom centru, kancelariji za mlade, Opštini Pančevo,
Domu omladine Pančevo, direktoru, tetkicama, tehničarima, šankericama i šankeru malog kluba, i domaru.

 


… dalji život muzeja…

 

 

crkvena cenzura
teks iz Pančevca broj 4429, 24.11.2011.
M. Simović

Neobična škola umetnosti
Zašto prekrečiti remek-dela?
Umetnici saznali da nešto nije u redu na osnovu glasina

Enciklopedija u tri dimenzije – lepa je, zar ne?
Umetnički projekat grupe „Artifakt” pod nazivom „WC – katarzom do umetnosti” završen je 25. oktobra, kada je svečano presečena vrpca, čime je označeno otvaranje renoviranog toaleta u Domu omladine. Sedam do deset dana kasnije usledili su nemili događaji koji su doveli do toga da su autori projekta – umetnici Marina Grujić, Vuk Vučković i Milan Bulatović – prekrečili neke reprodukcije slika u tom prostoru.

Navedeni projekat je doveo u red zapušteni toalet i ujedno ga je oplemenio. Zamisao umetnika bila je da on, nakon intervencije u prostoru, posluži kao edukativni centar koji će goste Doma poučiti osnovama istorije umetnosti. Toalet je tako postao trodimenzionalna enciklopedija koja na svojim zidovima sadrži reprodukcije nekih od najznačajnijih dela likovne umetnosti, a kabine su tako postale tri kabineta, u kojima su smeštena dela iz starog veka (preistorijska, egipatska, mesopotamijska, grčka, rimska i azijska umetnost), srednjeg (srednjovekovna, renesansna i barokna umetnost) i novog veka (moderna umetnost).

Međutim, kako to često biva, na osnovu glasina umetnici su saznali da nešto nije u redu. Naime, sveštenik Radoslav Milanović poručio im je da se slike Isusa i svetaca moraju prekrečiti. Uznemireni zbog toga, oni su sami (zajedno s Nemanjom Blagojevićem, direktorom Doma omladine) zakazali sastanak sa sveštenikom, ne bi li mu objasnili smisao svog rada i njegov edukativni, a ne bogohulni karakter. Uprkos objašnjenjima, na tom sastanku u crkvi su se suočili sa zahtevom da se sporne reprodukcije uklone.

Prema rečima Nemanje Blagojevića, nakon razgovora sa umetnicima i sveštenikom on je odlučio da se ta dela prekreče. Takođe, zamolio je umetnike da to učine, a poslao je i pisano izvinjenje crkvi, u kojem je objasnio da namera Doma nije bila da provocira, već da pouči.

Umetnici su, desetak dana nakon svečanog otvaranja, prekrečili sporne reprodukcije sledećih dela: mozaika s likom Isusa Hrista iz Aja Sofije, freske Uspenja Bogorodice iz manastira Sopoćani i starohrišćanskog mozaika iz Ravene sa detaljem krštenja Isusa Hrista. Tako su simbolično, izborom bele boje, podsetili na krečenje dela u Aja Sofiji nakon turskog osvajanja. Oni su uputili javno izvinjenje svima koji smatraju da su im osećanja ovim radom povređena i naglasili da im to nije bio cilj. U razgovoru za naš list rekli su i da se nikada nisu bavili politikom ili religijom, već da su u svojim akcijama bili orijentisani na trajne ljudske vrednosti, na očuvanje prirode i probleme društva. Pomenuli su i da su mnogi pohvalili njihov rad, a da nisu čuli nijednu primedbu. Oni su nedavno na „Fejsbuku” objavili i saopštenje povodom ovih nemilih događaja, u kome su se ogradili od Doma omladine i Kancelarije za mlade (projekat je finansirala Gradska uprava), potpuno preuzimajući odgovornost za izbor sadržaja koji su cenzurisani. Ko se seća izgleda toaleta u Domu omladine pre njihove intervencije – vulgarnih, nepristojnih i uvredljivih škrabotina na zidovima i njihove dotrajalosti – ne treba mu mnogo objašnjavati da taj prostor danas izgleda pristojno i lepo. Pritom su sami umetnici praktično renovirali toalet, oblepili ga tapetama i radili devet dana bez ikakve nadoknade.

Sveštenik Radoslav Milanović je rekao za naš list da crkva nema komentar na opisane događaje.

Nejasno je takođe zašto bi neko bio uvređen zbog komplimenta koji su dobila sporna dela tako što su se našla u društvu najvećih dela ljudske umetnosti, poput Rodenovog „Mislioca” ili Van Gogove „Zvezdane noći”? Uostalom, jedina reprezentativna dela koja se mogu pronaći u srednjovekovnoj umetnosti su ona s religijskom sadržinom, kako ističu i umetnici. Poznato je da postoje radovi koje verske zajednice doživljavaju kao provokaciju, ali se čini da je takva reakcija u slučaju „Artifakta” u najmanju ruku preterana.

ARTifACT

ARTifACT

 

 

artifakt – korisni, vredni objekat • art if act – umetnost ako deluješ

artifact logotip„ARTifACT“ je neformalna grupa konceptualnih umetnika nastala je 2009. godine. Ovaj multimedijalni, društveno-angažovani, umetnički projekat za cilj ima stvaranje nove mreže mladih umetnika, kao i unapređenje načina predstavljanja konceptualne umetnosti u Srbiji.
Teme određene projektom treba da, kroz umetnički rad, probude svest društva o socijalnom aktivizmu danas, kao i da podsete na slične aktivnosti iz proteklih godina 20. veka. Artifakt je do sada delovao u tri grada – Beogradu, Pančevu i Subotici.

ARTifACT performans vanzemaljci

ARTifACT je organizovao dvadesetak akcija, performansa, hepeninga i izložbi. Okupio je i sarađivao sa više od sto ljudi raznih profesija, uglavnom studenata umetničkih fakulteta. A od 2011. godine bavi se izdavačkom delatnošću, štampa svoje alternativne novine, mesečnik „Fanzin-Benzin”.

U dosadašnjem radu ARTifACT je svoje delovanje više puta vezao za angažman očuvanja prirode, pokušavajući da putem umetnosti, utiče na razvolj ekološke svesti kod ljudi. Na izboru fotografija sa akcija, može se videti već prepoznatljivi vizuelni identitet ARTifACT-a. Prerušavanjem njegovih aktivista, privlači se pažnja ljudi, a putem performansa i ostalih vizuelnih umetnosti saopštava se stav ARTifACT-a i traži se njihovo uključivanje.


Održane akcije (izdvajamo):

2011. “Otvaranje In Treš festivala”, ARTifACT, intervencija u prostoru, Galerija Elektrika, Pančevo

2011. Izložba ARTifACT “WC – katarzom do umetnosti”, Dom omladine, Pančevo

2011. „Vanzemaljci” ARTifACT, Performans, Manifestacija “60 minuta za planetu”, Pančevo

2011. „POKRET” ART if ACT, Multimedia Jam session, Studentskom dom i Studiju 21, Pančevo

2010. „Junk story 2″ ARTifACT, Galerija Elektrika, Pančevo

2010. „Kako postati pravi umetnik?”, ARTifACT, Peskana, Pančevo

2010. „Junk story“ ARTifACT, izložba i Eko hepening “60minuta za planetu”, Yachting klub, Beograd

2010. „S maskama na licu“ ARTifACT, performans ma Beogradskom maratonu, Beograd


Fanzin – Benzin

fanzin-benzinfanzin-benzin

Linkovi sa kojih možete preuzeti brojeve Fanzin-Benzina:

Benzin1

Benzin2

Performans “Vanzemaljci”

Performans “Vanzemaljci”, Narodna bašta, Dom Omladine i Park, Pančevo

 

U okviru manifestacije “Earth Hour” – “Sat za planetu zemlju” održanod 26.3.2011. širom zemljine kugle, grupa ART if ACT izvela je performans “Vanzemaljci”.

Performans je podrazumevao šetnju ARTifACT-ovca obučenih u zaštitna odela i maske, simbolično predstavjajući vanzemaljce.
Vanzemaljci su se spustili na planetu zemlju, da upozore zemljane da vode više računa o svojoj planeti. Delili su promotivne letke i pozivali na eko manifestaciju. Ukazivali na ekološki način življenja… Bili su u pratnji vodiča koji je putem megafona obljašnjavao kako se zemljani ponašalju prema svojoj planeti, koliko đubreta prosečno napravi jedan zemljanin, koliko vode, električne energije troši – koliko mu je zaista potrebno … takođe je govorio ljudima da ne bacaju letke koje dobiju od vanzemaljaca, il ako baš moraju da to urade koriste kantu za otpatke…hvalio je ljude koji voze biciklo i koriste cegere.

“Junk story”

“Junk story”

artifact
„ARTifACT“ je multimedijalni društveno angažovan umetnički projekat čiji je cilj stvaranje nove društvene mreže mladih umetnika, kao i unapređenje načina predstavljanja konceptualne umetnosti u Srbiji. Teme određene projektom treba da, kroz umetnički rad, probude svest društva o socijalnom aktivizmu danas, kao i da podsete na slične aktivnosti iz proteklih godina 20. veka. Program projekta podrazumeva delovanje u četiri grada – Beogradu, Novom Sadu, Pančevu i Paliću.

Ciljevi:

• Buđenje svesti društva o važnosti reakcije na aktuelne teme i probleme uz pomoć umetnosti, sa osvrtom na pokrete ili događaje koji su ostavili veliki trag u ovom i prošlom veku.
• Povezivanje publike i umetnika kroz različite manifestacije.
• Stvaranje mreže-pokreta na domaćoj umetničkoj sceni, čiji je cilj transparentnije, organizovanije i bolje utemeljivanje stvaralaštva neafirmisanih umetnika u društvu, kao i njihovo predstavljanje na različitim događajima.
• Prikazivanje umetničkog potencijala i duha, kao i spremnosti društva na reakciju.
• Povezivanje sa stranom umetničkom scenom i buduća saradnja sa istom.


 

otvaranje izložbe “Junk Story” , subota 27.03.2010. Yahting club, Beograd

Na izložbi “Junk story” predstavljeni su radovi studenata arhitekture, freelance fotografa, Fakulteta dramskih i likovnih umetnosti i ostalih .
“Živimo u svetu ograničenih resursa i svesni smo činjenice da se sa tim resursima mora postupati odgovorno. Život budućih generacija direktno zavisi od naših sposobnosti da shvatimo obim problema i da ga na adekvatan način rešimo.
Živimo u zemlji koja je u poslednje dve decenije bila suočena sa brojnim političkim i ekonomskim problemima tako da je svest naših građana o potrebi recikliranja bila razumljivo niska.
Međutim, u svetlu evropskih integracija i približavanja Srbije modernim svetskim tokovima, neophodno je edukovati naše građane o svim aspektima reciklaže”, navode članovi “ARTifACT team-a”.

Junk story“60 minuta za planetu”
Paljenjem sveća ispred skupštine i 60 minuta bez upotrebe električne energije, ARTifACT je simbolično želeo da podseti ljude da treba brinuti o našoj planeti.

Junk storyJunk storyJunk storyJunk storyJunk storyJunk storyJunk storyJunk storyJunk storyJunk storyJunk storyJunk storyJunk storyJunk storyJunk storyJunk storyJunk storyJunk storyJunk storyJunk storyJunk storyJunk storyJunk storyJunk storyJunk storyJunk storyJunk storyJunk storyJunk storyJunk storyJunk storyJunk storyJunk storyJunk story


brošura izložbe

katalog izložbekatalog izložbe

Izložbom, „Junk story” ARTifACT imao je za cilj da odgovori na temu „razvijanje ekološke svesti“ u formi instalacije, fotografije, grafičkog dizajna i filma. Program izložbe takođe je podrazumevao i izvođenje performansa. Naime, u želji da se privuče što veća pažnja i ukaže na problem ekološkog beznađa u okviru performansa “vanzemaljci” u belim odelima, sa reciklažnim znakom i gas maskama prateći turističkog vodiča, obilazili su znamenitosti Beograda. U toku te šetnje građanima (zemljanima) je skrenuta pažnja na ovaj problem i upućen apel na reagovanje. Potom su umetnici učinili svoj korak po pitanju davno zaboravljene ekološke svesti a rezultat njihovog aktivizma je“Priča o smeću”. Na izložbi su se našli radovi studenata arhitekture, Fakulteta likovnih umetnosti i grafičkog dizajna, freelance fotografa. Ambijent osvetljen svećama, prostorije oblepljene čituljama, planeta Zemlja u invalidskim kolicama… sve je odisalo posebnom atmosferom upravo zahvaljujući radovima učesnika. Vuk Vučković je prikazao instalaciju fabrike koja proizvodi kiseonik umesto otrovnih gasova, kao i kolaž, airbrush radove gde je kroz jedan vid podsmeha ukazao na paradoksalnu svakodnevicu. Instalacijom rob prostora u dimu poroka Milan Bulatović je prisutnima servirao pikavce u teglama umesto zimnice. Momčilo Ostojić i Semir Poturak su svojim radovima grafičkog dizajna i instalacijama na ironičan način prikazali junk-otpad kroz kulturu, hranu, umetnost i industriju, kao jednu neprocenljivu vrednost. Fotografije Miloša Matića o plodovima zemlje divljih deponija životinjskog otpada kao i grafički dizajn i fotografije Jovana Lazarevića i Dea Davis-a izazvale su određenu dozu gađenja ali upravo na taj način i doprinele ukazivanju na obim problema i važnosti reakcije. Performansom i ovom izložbom ARTifACT je ponovo uspeo da predstavi određeni stav manifestovan kroz konceptualnu umetnost.


akcija ARTifACT-a “JUNK STORY” nastavljena je i 18. aprila 2010. na 23.Beogradskom maratonu
kada su se dva člana odvažila da pod gas maskama trče polumaraton i ovom akcijom šokiraju brojne gledaoce, posetioce i učesnike ove najveće sportske manifestacije u Srbiji.

Ovim aktom se po prvi put u istoriji Beogradskog maratona ovakav vid umetničkog aktivizma. Nadamo se da će ovakve i slične akcije u budućnosti naići na više odjeka u medijskom javnom smislu, i da će uticati na buđenje svesti i griže savesti ljudskog roda.

ART if ACT on Belgrade maraton

ART if ACT on Belgrade maratonART if ACT on Belgrade maraton

…evo linka za video, da se odprilike dočara kako je to izgledalo 18.april 2010. Maraton, Beograd

start Vuk i Matke Bg maraton 10


novinski članak sa naslovne strane pančevac press-a

S maskama na licu

23. april 2010. Autor: Sanja Momčilović

Vuk i Matke BG maraton 2010Pre mesec dana održana je treća izložba neformanle grupe „ARTifACT” pod nazivom „Junk Story”, koja je za temu imala globalno pitanje ekologije.
Pored performasa „Vanzemaljci”, kada su na ulicama Beograda edukovali ljude o reciklaži i pozvali ih na kolektivnu izložbu, ovaj put se „ARTifACT” našao i na najmasovnijoj sportskoj manifestaciji Srbije, 23. Beogradskom maratonu.

Ono što dosad nije viđeno na Beogradskom maratonu bile su gas-maske ispod kojih su se prvi kilometar krili naši sugrađani Miloš Matić i Vuk Vučković, koji su već poznati po svom društvenom angažmanu kako u umetničkoj, tako i u društvenoj sferi.

– Trčali smo polumaraton, 21 kilometar, krenuli smo u isto vreme kada i maratonci, što nam je i dalo mogućnost da se probijemo ispred ostalih, makar i za tih prvih pola kilometra. S obzirom na to da u tim trenucima adrenalin čini svoje, nismo bili u stanju da racionalno zaključimo kakve su bile reakcije fotoreportera, ali je reakcija publike bila jasna. Ljudi su aplaudirali, podržavali nas. Posle jednog kilometra, skinuli smo gas-maske i s ostalim polumaratoncima nastavili rame uz rame do cilja.

Ideja je bila da s obzirom na to da smo iz Pančeva, pokažemo kako Pancevči dišu dok treniraju, pa ipak postižu sjajne rezultate. Ova akcija se poklopila s trenutnom temom „ARTifACT” tima, kojom smo trenutno okupirani, a to je borba za očuvanje životne sredine. Beogradski maraton je svakako najmasovnija sportska manifestacija u zemlji i regionu. Mslimo da je to najbolje vreme i mesto da na praktičan način iskažemo svoje mišljenje. Vuk i ja već osam godina trčimo Beogradski polumaraton i nikada nismo videli da je neko poslao poruku na ovaj način. Naša želja je bila da spojimo sport i umetnost, i da ohrabrimo druge ljude da se angažuju i pošalju svoju poruku.
Naša je jasna i glasna: hoćemo čistu Srbiju, čist vazduh u Pančevu – izjavio je za naš list fotograf, triatlonac i aktivista, Miloš Matić.

Ovom akcijom „ARTifACT” je dokazao svoju multimedijalnost, kao i svoj osnovni cilj, a to je da pokrene čoveka na reakciju i socijalni anganžman. Na 23. Beogradskom maratonu prikazali su kako malim koracima može da se utiče na individualnu i globalnu svest ljudi o ekološkoj situaciji.


Vidimo se uskoro na Trenc Town-u na Paliću, gde nastavljamo svoj umetnički aktivizam praveći nakit reciklažom đubreta i štampanjem novog broja Cegera!

Njujorške priče

Njujorške priče

 


New York

Trbuhom za kruhom

Kad sam stupio na tlo, pomislih, to je To! – AMERIKO zemljo obecana!
…Međutim nije išlo sve tako glatko u prvih mesec dana boravka u USA. Bez posla, u velikom gradu poput Njujorka, gde sve radi na novčić – brzo se dođe do homles-kog štapa.

Tri mladića sa Balkana – vesela drugara željna svega, prejako krenuše u osvajanje.
Primetiše da je đavo odneo šalu tek kad im u novčaniku ostade 50$ (baka).

Sveži u velikom gradu

New York

Najstariji imao srece i pameti, pa se odma zaposlio , a svojim šarmom kasnije i gazdaricu privoljevaše.
Najmlađi, ko i ja, neukrotiva duha bejaše, puste snove snivaše. Hteo je biti spasilac na plaži, međutim šarm iskoristi, i ko recepcionar hostela završi.
Jedino Ja (srednji) ostah, pravi hipi šizik – metafizik postah. Bez sreće, znanja, šarma i pameti.

Reših da poslednji novčić uložim u ono što najbolje znam raditi – moram Slikati!
kupih platno, kičice i malo boje. Tačnije novca tek toliko imađe da kupih dve tube – bezbojne (crnu i belu).


Bruklinški podrum

Bruklinški podrumU to vreme živismo u ozloglašenom delu Bruklina – “Bedstail”, beše pravi crnački geto. Hostel promaja, trebao je da se zatvori, s mi mu poslednji mu gosti bejasmo.
…i tu, u podrumu tog hostela, raščistih malo, privrnuh sijalicu, i zgotovih ga za atelje.

U toj Bruklinškoj rupi bez svetlosti dana, punom vlage i pacovčića, provedoh sedam dana. Te nastadoše dve poveće slike.
Gladan, bez posla i sa haosom u glavi , sa samo dve boje naslikah moje viđenje New Yorka. Džinovski grad pun reklama, bilborda, natpisa na kojima dominiraju reči: Money, Sex, Drugs, Food, Fashion…napadnut od strane džinovskih Pacova. Tih dana, to je bilo moje viđenje New York-a.

Bruklinški podrum

New York / akril na platnu / 130 x 100 cm

New York / akril na platnu /130 x 100 cm


Ulučni prodavac

Odlučih da se uputim na umetnički deo grada, pun galerija, i probam da ponudim svoju umetnost. Soho – West Brodway bila je moja destinacija.
Prvo probah da uđem u neku galeriju. Svi srdačni bejahu ali, na kraju se sve završi ko i za svaki drugi posao u današnje vreme. Potrebno je neko poznanstvo- veza. Recesija, svetska ekonomska grizla!
– Ništa, ajde onda da probamo tu na ulici, to je bilo isto potpuno pristojno u tom delu grada.
Sve je delovalo lako, ili me besparica naterala da tako izgleda. Pojavim se tamo ranije… da ugrabim neko dobro mesto, jel umetnici koji tamo stalno dolaze imaju svoja mesta. Predhodnih dana sam se raspitao. kako se kreću cene slika na ulici. Mislio sam, moje su bar duplo bolje, a još ću dati i nižu cenu jer ne smem da rizikujem da tog dana ništa ne prodam, a onda ostaje samo da “pecam”.

Međutim,… veoma brzo sam ukapirao da prodavanje, pa čak i na ulici, nije tako jednostavno. Naime i za to je u ovom gradu potrebna dozvola. Ajde, kao umetniku bi mogli da ti progledaju kroz prste, ali ako nemaš svoj specijalan štand na koji bi okačio radove, to ne ide. Ne možeš se tek tako naći na ulici i prisloniti slike na neku tarabu. Čekati nekog bogatog turistu da ih kupi…To sam ipak morao iskusiti na svojoj koži… U roku od dvadeset minuta od mog izlaska na ulicu, stvoriše se dva čudna lika ispred mojih slika. Zagledaše ih, komentarisaše u bradu nešto, te mi jedan od njih priđe. Pokaza značku i reče: “Talentovan si ti mladić, umetnik, ovog puta ćemo ti progledati kroz prste i nećemo ti pisati kaznu, ali sledećeg puta moraš da imaš svoj štand i dozvolu da bi prodavao ovde”.
Videvši svetlucavu značku, ovog pandura u civilu, toliko se skamenih da jedva uspeh nešto da promucam na engleskom: “Ja se izvinjavam, stvarno nisam znao da nije dozvoljeno, skupiću odmah svoje radove. hvala vam….”

Posle ove neprijatnosti nisam se dugo usudio da ponovim ovakvu prodaju, a nisam ni imao odakle da nabavim te žice koje se postave tako da obrazuju mini galeriju – štand.
Ubrzo sam počeo da radim na plaži kao spasilac, i svatio još jednu lekciju ovog velikog grada. Ovde možeš da biraš između vremena i novca!

Radio sam non-stop… sve sam počeo gledati kroz prizmu novca. Računao, ako radim toliko i toliko sati više, koliko ću u tom slučaju zaraditi. Koliki će mi biti bonus na to, a koliki će tek biti ako i neiskoristim nijedan slobodan dan. Tako da, osim te dve slike na početku mog boravka i nekih usputnih crtkanja, ne stigoh ništa značajnije da napravim. Ubedih pak moje roditelje da mi pošalju par mojih slika iz Srbije, kako bih imao više radova da ponudim.

kako mi zivimo…Ustvari bilo je još jedan prodajan dan na ulici, ali ne u tom fensi delu grada sa galerijama i bogatim turistima, već u mnogo alternativnijem delu Menhetna punom pankera, umetnika i ostalih ekscentrika .

U Ist Vilidžu živeo sam poslednjih mesec dana trajanja svog boravka u Americi. Tačnije baš u glavnoj ulici ovog kraja (Sent Mark`s street).

U njoj, potpuno spontano, jednog dana izbila je žurka u kraju. Odlučm tad da ovo narodno veselje, vašar upotpunim svojom umetnošću. Ali ovog puta,da ne bih imao treme i blama prodavajući na ulici, udarim ti ja po vinu. I toliko se napih da nisam bio u stanju ništa da prodam. Već se sve pretvorilo u jedno sveopšte glupiranje na ulici.

Vuk Vučković - Cowboy / Umjetnik

kako mi zivimo

kako mi zivimo

kako mi zivimo 121 (Medium)


Od podruma u Bruklinu do samostalne izložbe slika na Menhetnu

Dani brzo prolaze kad radiš, a da ne pominjem još i mladost-ludost. Nema odmora kad se umoran vratiš sa posla, već odmah nastavljaš provod od prošle noći.
Uvek bi se pre odrekao spavanja, nego nedaj bože zezanja. Tako da mi se u međuvremenu izdešavalo još ko zna šta.
…Ali posebno značajno beše prijateljstvo sa Goranom Tomićem, našim čovekom koga je život odveo u New York.

Došavši pre deset godina u Veliku Jabuku bio je u sličnoj situacij kao ja. Ali uz pomoć dobrih ljudi, prijatelja uspeo je ostati, oženiti se, i sad živi kao slobodni umetnik – slikar.
Valjda ga je, ova moja situacija, potsetila na njegove prve dane u velikom gradu. Ili možda zbog istog životnog poziva, posebno mu bejah drag, i zaista puno puno za mene učini.
Pokazao sam mu moje radove, veoma mu se svideše. Pričasmo o umetnosti i životu. A onda me je upoznao i sa nekoliko Njujorških umetnika.

Sve se završilo time što mi je, pred kraj mog boravka u Americi, organizovao izložbu u jednom fensi noćnom klubu na Menhetnu. Zaista veliki klub iz dva dela, sa tri šanka i velikom tajnom prostorijom u podnožju, čija su vrata kamuflirana sa pokretnim gajbama piva. U tom ludom mestu uz muziku didžejeva iz francuske, doživeo sam svojih 7-8 sati slave. Izložba trajala samo to veče.

art & party / pozivnicaWe are bringing art & music together this Thursday Sept. 17th at Stay.
Enjoy the cityscape paintings by Vuk Vuckovic & be ready to get down with afro/brazilian beats by Dj’s Sid Vaga & Gusto.
STAY is a sexy club that will relieve your senses through art & music.
244 Houston bet. A&B
10pm-4am

Naravno morzeov zakon uvek radi kad je najgluplje, svi moji drugari su zaboravili foto aparate…tako da nemam ni jednu-jedinu fotku te večeri. Postoji samo jedna bedna fotkica koju sam ja napravio kada sam sutradan došao da skinem slike sa zida kluba.

izložba art & party

Niko mi sada neće verovati, u ovu moju priču – al tako je, idi pa vidi.

Šta sanjam i šta mi se događa

Šta sanjam i šta mi se događa

PančevacPress
25. februar 2010. Autor: Vuk Vučković

Vuk Vučković - plane art

 

Umetnici su oduvek važili za velike sanjare. Da li zbog neurednog načina života koji su vodili ili pak zbog mašte, nisu mogli da se pomire s dosadnom i surovom realnošću. Trenutno se ni moj život ne razlikuje od jednog lepog sna. Ah! Studentski dani, ušuškanost, ima se vremena za sve, a život je tek pred tobom. Često se upitam da li je moguće da mi bude lepše nego što jeste.

Poslednjih meseci pokušavam dostići i lucidno stanje snova, snove u kojima shvatam da sanjam i tada postajem sve što poželim, ali lucidni snovi nastaju obično pred jutro, kad ste se već dovoljno naspavali. Tada se dešava se slučajno probudite i mislite da ste zakasnili. Međutim, alarm još nije ni zvonio, navijen je pola godine unapred na 25 godina! Uh! Kakvo olakšanje, još pola godine sna, i to lucidnog. U tom kratkom snu već počinjete da mislite kako da alarm života pomerite za još nekoliko godina. Kada kažem pomerim, ne mislim da odložim odgovornost i ostanem na grbači matoraca, već da pronađem društveno prihvatljivo rešenje.

Tu mi se javila nada. Dobar sam student, jedan od boljih na petoj, završnoj, godini Fakulteta likovnih umetnosti, a od prošle godine izmisliše pametni ljudi da umetnost dobije svoje doktorante, što znači još tri godine mog lucidnog sna. Konkurencija je opasna, ali vredi se boriti! Do 28 godine mi ostaje još tri godine mladosti. To je definitivno moj plan i u to polažem nade. Usput, valja smisliti način kako da taj alarm života isključim, ili u najgorem slučaju, probudim se onako prirodno, bez žurbe i tenzije, čio i vedar, naspavan kao za vikend. Naravno, nije završetak fakulteta jedini razlog preranog buđenja. Standarde o tome šta je prerano, a šta ne, određujem isključivo ja. Alarmi i noćne more vrebaju sa svih strana, a ja ću se čuvati koliko je u mojoj moći. Ići za starom budističkom maksimom: „Opreznost je staza besmrtnosti, a neoprezan je već kao mrtav.” Makar ću se postarati da me dečji plač ne probudi iz sna pre kraja faksa, dakle prezervativi obavezno!

Na kraju krajeva, postavlja se zaista glupavo pitanje: Zašto smo toliko ubeđeni da život nije samo san? Odnosno, da jeste ili nije realan, i da neće proći, a zatim iznova početi. Niko od nas ne seća se svog skorašnjeg rođenja, a većina se ponaša kao da nije bilo pređašnje smrti. Ljudi shvataju život preozbiljno. Dopuštaju da ih mediokriteti ubede da je samo ono plasirano upravo stvarno.