Intervju za internet magazin “Bulevar”

vuk vuckovic 00

Vuk Vučković je diplomirao slikarstvo 2010. godine na Fakultetu likovnih umetnosti (FLU) u Beogradu, u klasi profesora Jovana Sivačkog. Dobitnik je mnogih nagrada i priznanja, među kojima izdvaja prvu nagradu Vladimira Veličkovića za crtež 2011. i Nagradu FLU za kreativnu inovaciju, iz Fonda “Miloš Bajić”.

Trenutno radi na projektu „Sken Men”, koji je započeo 2010. godine. Radovi mu se nalaze u desetak kolekcija, zbirki i javnih prostora. Kako sam kaže, svojim delom zalaže se za nov i inovativan pristup umetnosti, umetnički aktivizam i slobode i alternativne izlagačke prostore. Član je neformalne grupe konceptualnih umetnika “ARTifAKT”, okupljene 2009. godine u Pančevu. Njihov cilj je stvaranje mreže mladih umetnika, kao i unapređenje načina predstavljanja konceptualne umetnosti u Srbiji. Teme određene projektom treba da, kroz umetnički rad, probude svest društva o socijalnom aktivizmu danas, kao i da podsete na slične aktivnosti iz proteklih godina 20. veka.

Imao si više samostalnih i grupnih izložbi. Šta trenutno radiš?

Da, imao sam 14 samostalnih i preko 80 grupnih izložbi. Poslednja samostalna „Vreme je da se upoznamo, onakvi kakvi stvarno jesmo” održana je u februaru, u galeriji “Zečević” u Beogradu. Tad sam prikazao crteže nastale u toku 2014. godine. Maske su osnovni motiv ove izložbe. One imaju neverovatnu simboliku u svakom, a pogotovo u našem, vremenu. Na mojim radovima one oslikavaju fetiše, fantazije ljudi koji ih koriste, a taj neko može biti bilo ko od nas.
Pored ovih novih crteža na papiru nastavljam sa svojom inspiracijom za doktorski rad, zvanom „Sken Men”.

Kako si dobio ideju za projekat “Sken Men” i šta je tvoja poruka?

Skenirani Čovek je serija radova na kojima se nalaze predstave ljudi u prirodnoj veličini propuštene kroz rendgenske zrake. Inspiracija za rad proizašla je iz razmišljanja o aktuelnim svetskim događanjima – terorističkim napadima, bombašima samoubicama, trgovcima organima, narko-bosovima. Fizionomija skeniranih ljudi i predmeti koje oni poseduju birani su tako da čine skup ekstremnih proizvoda današnjice, dok njihov spoljašnji izgled odgovara običnim ljudima koje svakodnevno viđamo. „Sken Men” pokreće temu kontrole društva, teorije zavere, tabua, identiteta, intime. Postavlja pitanje psihološkog i sociološkog miljea ličnosti koja poseduje ovakve predmete, kao i pitanje svrhe samih predmeta. Slušanjem vesti ili čitanjem novina možete zaključiti da je ova tema gotovo neiscrpna. Svakog dana mi se javi nova ideja za još jednog skeniranog čoveka.

U okviru opusa „Sken Men”, održao si i izložbu „Piktogrami savremenog društva”. Kako je do toga došlo?

Projekat čini trideset crteža na papiru. Motiv na crtežima se razvio iz projekta „Sken Men”, kao studije za lične, intimne predmete, koje određeni ljudi poseduju. Kasnije je serija crteža dobila svoju potpunu autonomiju – funkcioniše kao samostalna izlagačka celina. A erbraš se još jednom pokazao kao izvrsna tehnika za postizanje materijalizacije predmeta od kože, gume, stakla, metala, plastike, svile, čipke… Tema ovog ciklusa crteža bavi se pitanjem intime i tabua. Motivi na radovima su intimni, fetiš-predmeti, pištolji, vibratori, dildoi, lisice, tanga-gaćice, sado-mazo maske i ostala seks oprema… Intervencijom na pozadini rada, oduzimanjem njenog konteksta, ovi predmeti postaju simboli – piktogrami savremenog društva. Izložbe sam oranizovao u toku 2011/12. godine u Galeriji Kulturnog centra “Grad” u Beogradu i Galeriji “Dvorište” u Pančevu.

Ipak, nije oduvek sve bilo crno. U početnoj fazi tvog slikarstva radovi su bili veselijih boja?

Serija koju sam nazvao „Rani radovi” predstavlja moj prvi susret sa slikarstvom, pripremni period za upis na FLU i prve dve godine studija. Obuhvata period od 2003. do 2007. godine. Seriju slika „Izgubljeni Raj” čini dvadesetak radova nastalih u periodu 2008–09. godine. Želeo sam sebi da učinim interesantnijim svakodnevno slikanje istog modela. Odlučio sam da svog modela (starca) transponujem u situacije već viđene u istoriji umetnosti. On postaje Sveti Jeronim, starac sa Van Gogovih slika, mornar, i na kraju „Adam”, naslikan s leđa – prognan iz raja. Zatim, nastaje slika „Radost življenja” (raj), „Eva” (prognana iz raja), i tako serija slika sve više dobija svoju konačnu formu.
Razmišljajući kako bi ova serija slika mogla da se nazove, dolazim na ideju da simboličan naziv „Izgubljeni raj” može konceptualno da obuhvati sve što sam želeo reći.
Slike su toplih i veselih boja, međutim, kad se malo bolje sagleda njhov koncept, zapravo predstavljaju kritiku savremenog društva. Revolt prema čovekovom otuđivanju od prirode, gubljenju interesovanja i razumevanja za nju, čime je izgubio i svoju svrhu na planeti.

Kako publika reaguje na tvoje radove?

Veoma sam zadovoljan reakcijama. Dobio sam nekoliko nagrada za radove, od kojih je najznačajnija nagrada Vladimira Veličkovića. Takođe sam i od svojih kolega dobio pohvale, što mi je svakako pokazatelj da sam na dobrom putu. Primetio sam da na izložbe dolaze prijatelji i kolege umetnika, a prave publike ima vrlo malo. Uglavnom su to slučajni prolaznici.

Kako doživljavaš likovnu scenu Srbije?

Mnogi kažu da likovna scena ne postoji, što je donekle tačno. Ne postoje svi elementi koji trebaju da je čine, a to je na prvom mestu Mužeji. Ne postoji ni prava likovna kritika. retko ili nigde u novinama ne možemo naići na nečiji komentar na određenu izložbu, svuda su to samo obaveštenja. Pitam se gde su ljudi koji završavaju istoriju umetnosti, oni bi trebalo da se bave kritikom. Pored kritičara, fale nam i časopisi, mada Bulevar Umetnosti je na dobrom putu i to me jako raduje, a kako stvari stoje uskoro nećemo imati ni institucije (stanje u ULUS-u je krajnje dramatično). Nedostaju prave galerije savremene umetnosti koje su namenjene prodaji radova. Sve to kod nas zvuči kao neki scenario za SF. Što se tiče umetnika, ima ih mnogo i to kvalitetnih, moja generacija je proizvela dosta talentovanih umetnika poput Petra Sibinovića, Milana Antića, Jasne Damnjanović. Takođe cenim svoje starije kolege poput skulptora Viktora Kiša, koji stvara može se reći novu umetničku četvrt u okviru fabrike Trudbenik.Tu su svakako i ljudi okupljeni oko galerije U 10, zatim ljudi iz Inex filma, umetničkog udruženje C4 i PODR.UM.
Mnogo je lepih izložbi, novih izlagačkih prostora, ali kad se kaže likovna scena u Srbiji, nažalost misli se samo na Beograd.

Kakav je položaj umetnika u Srbiji?

Učlanio sam se u Udruženje likovnih umetnika Srbije (ULUS) 2011. godine, kako bih stekao status slobodnog umetnika, koji mi omogućava zdravstveno osiguranje, staž i uplatu penzionog minimalca. Međutim, to pravo je regulisano na nivou grada, tako da svi koji žive van Beograda nemaju pravo na to. Ipak, na moju inicijativu, uspeli smo da se izborimo za status slobodnog umetnika u Pančevu 2013. godine. Nažalost, u mnogim gradovima to još nije uvedeno, pa su mnoge moje kolege primorane da emigriraju u Beograd. Na osnovu ovoga jasno se vidi kakav je odnos države prema umetnicima. Bez obzira na to, meni lično je do sada bilo dobro. Primao sam stipendiju od države, živeo sam sa roditeljima u kući, gde je bilo dovoljno praznog prostora da napravim svoj atelje, a s vremena na vreme nešto se i prodalo. Ne mogu da se žalim. Mada, svestan sam da nisu sve moje kolege u takvoj situaciji. Ipak, sada je situacija malo drugačija, postao sam doktorant na FLU, gotovo je sa stipendijom od države a na roditeljsku stipendiju mi se ne vraća. Tako da ću pored učenja i pisanja doktorskog ispita morati uporedo i da zarađujem. Pančevo mi je odavno postalo tesno, iznajmio sam stan sa kolegom za atelje u Beogradu i sad sam uglavnom tu. To su sve dodatni troškovi, ali Beograd je, nažalost, jedino rešenje ukoliko želite da budete umetnik u Srbiji.

Koji su tvoji planovi ?

Sada moram malo da smanjim sa izložbama, treba mi vremena da se primirim i upustim u pisanje doktorskog rada. Tako da sam za ovu godinu, što se tiče samostalnih izložbi, završio. Čekam odgovore galerija za sledeću godinu, pa ne bih ništa da najavljujem. Grupne izložbe se u mom slučaju dešavaju barem jednom mesečno. Kada se jednom uđe u svet umetnosti, to posle mnogo lakše ide, što se tiče izlaganja. Sada me ljudi, i bez konkurisanja, sami zovu i predlažu za izložbe. Treba uvek pripremati nove radove, da se ne biste ponavljali. Sva ta jurnjava za novim radovima ume da bude zamorna. Slatke su to muke. Planiram i putovanje u inostranstvo, koje bi mi omogućilo širenje umetničke karijere na međunarodnu scenu.

Ukoliko vas je ovaj razgovor zainteresovao, možete posetiti Vukov sajt www.vukvuckovic.rs